У 19. веку, уз снажан развој нафтне индустрије, развој петрохемијске технологије углавном се манифестује у великој мери и интегрисани развој, односно повећано капацитета резервоара за складиштење и појаву различитих метода складиштења, тако да је сигурност резервоара за складиштење постала све важнија.
Уље и његови производи смештени у резервоарима на нафту су запаљиви, експлозивни, лако испаравати, једноставан за производњу статичке електричне енергије, једноставан за ширење када је загреван, једноставан за текући и дифузно, и може да плута на води и може да плута по ватри и експлозији.
Последице пожара су веома озбиљне, а жртве и губитке имовине су велики.
С тим у вези, све земље придају велику важност својој заштити од пожара. Због карактеристика нафте и њеног пожара производа, традиционални агенти за гашење пожара - вода су немоћни против њих. Научници су посвећени развоју метода и агенси за гашење пожара за гашење течности запаљивих пожара од краја 19. века. Они су то открили када је одређенипенасти концентратје помешан са водом, може произвести густу пену. Ове пене, као светло као јутарња магла, могу лагано покрити немирна површина нафте да изолују ваздух, а такође могу тврдоглаво замотати скок пламен.
Следе кратка историја развоја средстава за гашење пена класе Б:
